User Info
Welcome, Guest. Please login or register.
October 25, 2014, 11:26:52 AM

Login with username, password and session length
Search:     Advanced search
News Box

Key Stats
3971 Posts in 382 Topics by 54018 Members
Latest Member: PrioniaUnence
Home Help Search Login Register
Rascia Forums  |  Ostalo  |  Istorija  |  Породице (династије) « previous next »
Pages: [1] 2 3 Print
Author Topic: Породице (династије)  (Read 12921 times)
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« on: September 24, 2007, 09:04:57 PM »

    
Dinastija Brankovic

Brankovici, poslednja srednjevekovna dinastija, ponati su pod tim imenom po rodonacelniku njihovom, sevastokratu Branku Mladenovicu, sinu vojvode Mladena. Vojvoda Mladen poznat je po svojo ulozi u Primorju, a njegov brat zupan Nikola imao je vlast u severnoj Albaniji. Branku Mladenovicu je car Dusan, kao svom namesniku u Ohridu dodelio titulu sevastokratora. Imao je sinove Radonju, Grgura i Vuka i cerku Teodoru. Nikola Radonja Brankovic, najstariji od trojice brace, primio je monaski zavet i postao clan bratstva manastira Hilandara kao monah Roman. Po smrti zene i dveju kceri, napustio je svetovni zivot i posvetio se radu i molitvi i postavio je temelje zaduzbini porodice Brankovic na Svetoj Gori.
Vuk Brankovic je bio zet kneza Lazara i knjeginje Milice. Uspon Vuka Brankovica tekao je uporedo sa usponom Lazara i uz njegovu pomoc. Kao gospodar Kosova i Skoplja, neposredno je bio ugrozen od Turaka, te je ucestvovao u bici na Kosovu. Posle smrti kneza Lazara pokusao je da preuzme vodecu ulogu u Raskoj Kraljevini, sto je Lazareve naslednike bacilo u drugi plan. U ovome treba traziti korene "izdaje" Vuka Brankovica na Kosovu, koja ce kasnije cesto biti ponavljana i postati deo tradicije. Ubrzo je Vuk Brankovic morao a stupi u vazalni odnos prema Turskom sultanu, pristajuci na placanje danka. U pohodu ugarskog kralja na Turke, Vuk je video svoju sansu ali je brzo pao u ruke sultanu Bajazitu i ostao njegov suzanj do smrti, 6. oktobra 1937. godine. Vuk je za sobom ostavio tri naslednika- Grgura, Djurdja i Lazara. Grgur i Lazar su ratovali kao turski vazali i o njima nisu sacuvani neki znacajniji dokumenti.
Najistaknutiji predstavnik ove dinastije bio je Djuradj Brankovic. U nekoliko navrata je dolazio u sukob sa Stefanom Lazarevicem ali je do konacnog izmirenja doslo tek 1412. godine, a vec sledece godine su krenuli u odlucujucu borbu protiv sultana Muse. Vojska Brankovica je izvojevala pobedu, a sultan Musa je poginuo u bekstvu. Dolaskom novog sultana Mehmeda I, Djuradj je ponovo postao turski vazal. Godine 1427, nakon smrti Stefana Lazarevica, Djuradj je nasledio njegove zemlje, a nakon dve godine uspeo je od vizantijskog cara dobiti znake despotskog dostojanstva. Posto je morao ugarima da ustupi dotadasnju prestonicu Beograd, Djuradj je poceo sa gradnjom nove prestonice- Smedereva, cija je gradnja trajala do 1439. godine. Narednih nekoliko godine Djuradj je bio okruzen stalnim sukobima ugarskog kralja, Turaka i vizantijskog cara. Kako je bio u vazalnim odnosima prema Ugarima i prema Turcima, jednu svoje kcer je udao za grofa Ulriha Celjskog. Djuradj Brankovic je preminuo 1456. godine, nakon cega je njegov sin Lazar Brankovic postao "gospodin Srbljem".
Lazar je uspeo da sklopi ugovor sa sultanom Mehmedom II, kojim je dobio sve oceve zemlje i obecanje da do smrti nece biti uznemiravan ako zauzvrat bude placao harac. Despot Lazar Brankovic umro je 20. januara 1958. godine. Posto nije imao muskih naslednika, za novog despota je priznat Lazarev brat Stefan, koji je u jednom boju oslepljen, iako je jedan od pretendenata za to mesto bio Grgur Djurdjevic. Kako Grgur u tome nije uspeo, zakaludjerio se u Hilandaru i tamo umro 1459. godine kao monah German. Vec pocetkom 1959. godine Stefan je zbacen sa vlasti pa je morao da prebegne u Budim. Umro je 8. oktobra 1976. godine u velikim novcanim problemima. Vanbracni sin Grgura, Djurdjevog sina, Vuk Grgurevic, bio je uz oca kada je ovaj hteo da zavlada Srbijom. Borio se na strani ugarskog kralja od koga je dobio znacajne posede i povlastice. Najvise poraza je nanosio turskoj vojsci, a po svojoj hrabrosti je ostao zapamcen u narodnoj poeziji kao Zmaj Ognjeni Vuk. Umro je 1485. godine.
Despotsku titulu je 1986. godine, posle smrti Vuka Grgurovica, nasledio Stefanov sin Djordje Brankovic koji je vladao zajedno sa svojim bratom Jovanom pocev od 1494. godine. Negde izmedju 1947. i 1949. godine Djordje Brankovic se tajno zamonasio u Krupniku, manastiru koji je sam osnovao. Posle izvesnog vremena rukopolozen je za jeromonaha i dobio ime Maksim. Posle ovog dogadjaja, Jovan ostaje sam sa titulom srpskog despota gde se potpisiovao sa "miloscu Bozijom despot". U vreme tursko-ugarskog rata Jovan je u vise navrata nanosio teske poraze turskoj vojsci. Umro je 10. decembra 1502. godine, nakon cega su posedi i titula despota pripali hrvatskom velikasu Ivanisu Berislavicu, za koga se preudala Jelena, Jovanova udovica. Brankovic su bili ktitori mnogih zdanja na teritorijama kojima su vladali,a medju najznacajijima su svakako zaduzbine na Svetoj Gori i Bogorodicina crkva sa manastirom u Krusedolu.

Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #1 on: September 24, 2007, 09:35:58 PM »

Dinastija Balsic

Prvi poznati Balsic bio je Balsa I, za koga se kaze da je za vreme cara Dusana drzao samo jedan grad u Gornjoj Zeti. U vreme rata kneza Vojinovica sa Dubrovnikom, 1361. godine, sinovi Balse I, Stracimir, Djuradj I i Balsa II stali su na stranu Dubrovnika, a ratovali su i protiv albanskog vlastelina Karla Tapije. Dve godine nakon postizanja mira izmedju ovih velikasa, 1368. godine, grad Ulcinj je pripao Djurdju I Balsicu. Ovo je dovelo do veceg osamostaljivanja Balsica, pa oni formalno vise nisu priznavali vrhovnu vlast cara Urosa. Porazom Nikole Altamanovica, krajem 1371. godine, Djuradj je zaposeo neke teritorije ovog velikasa i time prosirio svoje posede. I pored formalnog prihvatanja katolicanstva, Djuradj je ostao vezan za pravoslavnu crkvu, te je bio jedan od sazivaca crkvenog Sabora 1375. godine, jer se na njegovoj teritoriji nalazila Pecka Patrijarsija. Poslednji pohod Djurdja I Balsica bio je uperen protiv bosanskog bana odnosno kralja Tvrtka. Pocetkom 1377. godine plemstvo i uticajni stanovnici tri zupe pod vlascu Djurdja I pobunili su se i zbacili vlast Djurdja I Balsica i stavili se pod vlast bana Tvrtka. Umro je 13. januara 1378. godine, a nasledio ga je najmladji sin Balsa II.
On je takodje nastavio neprijateljstvo sa Tvrtkom, ali je opasnost otklonjena kada je Tvrtkova vojska potucena. Balsa II je ubrzo zatim poginuo u borbi sa Turcima na Saurskom Polju 18. septembra 1385. godine. Drugi sin Djurdja I Balsica, Konstantin, upravljao je posle oceve smrti krajevima izmedju Drima i Bojane. Prisao je sultanu Bajazitu I i do kraja zivota delovao pod njegovom zastitom. U vreme Bajativog poraza kod Angore, 1402. godine, nasao se pred mletackim sudom gde je pod nedovoljno razjasnjenim okolnostima osudjen na smrt i pogubljen.
Zeta i severni krajevi Albanije pripali su najstarijem Stracimirovom sinu, Djurdju II. On je za svoje sediste izabrao Ulcinj, nazivajuci se "blagovjerni i samodrzavni gospodin Djuradj svoj zetskoj i primorskoj zemlji". Suzena olast Djurdja II Stracimirovica pocela je polako da izmice njegovoj kontroli. Za kratko vreme se nasao suzbijen na uzanom podrucju izmedju Skadarskog jezera i mora. Zbog dobrih odnosa sa Turcima, Djuradj II je imao mnogo problema za velikasima sa kojima se granicio. Medjutim, kada se okrenuo protiv Turaka 1395. godine, uspeo je da preotme Skadar, Drivast i trg Svetog Srdja na Bojani. U oktobru 1399. godine Djuradj II se pobunio prtiv mlecana i u tim borbama im se i sam sasvim priklonio. Umro je aprila 1403. godine. Djurdja II je nasledio njegov sin Balsa III. Zbog ambicija da povrati stare posede Balsica, stupio je u vazalsku zavisnost prema sultanu Sulejmanu. Uz njegovu pomoc, 1405. godine zauzeo je Skadar i Drivast i prodro sve do Ljesa. Balsa III je imao neprijateljstvo sa Venecijom koje je trajalo sve do njegove smrti 1421. godne. Na vest o Balsinoj smrti, Mletacka Republika je brzo reagovala i zauzela skoro sve posede koje je Balsa III drzao. Pokusaji Stefana Balsica, sina Konstantinovog, da 1429. godine obnovi vlast u nekim delovima Zete nisu urodili plodom.
Svoju vladavinu u Zeti Balsici su obelezili znatnom graditeljskom delatnoscu. Od mnogobrojnih crkava ostavili su, samo na obalama Skadarskog jezera, cetiri zaduzbine. Medju njima je najveca manastirska crkva na Skadarskom jezeru, Bogorodica Krajinska.


Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #2 on: September 24, 2007, 09:36:52 PM »

 Dinastija Crnojevic

Posle odlaska Balsica sa istorijske scene, porodica Crnojevica zauzela je najistaknutije mesto u Zeti. Prvi podaci o njima sezu u XIV vek, kada se pominju kao gospodari planinskih krajeva iznad Boke Kotorske i Budve. U borbama ove porodice protiv Balsica, istakla su se braca Djuradj i Aleksa (Ljes) Crnojevic. Nemirno vrema posle propasti Balsica umeo je dobro da iskoristi Djuradjev sin Stefan Crnojevic. Stefan je uspeo da se domogne vlasti u Zeti i da ojaca svoje pozicije. Uticaj Venecije na Zetu se ogranicavao uglavnom na primorske gradove, a istinski gospodar teritorije u unutrasnjosti, koja se pocela nazivati Crnom Gorom, bio je Stefan Crnojevic. On je drzao svoj polozaj na nemirnoj granici izmedju Venecije i Turske sve do svoje smrti, krajem 1464. godine.
Sin Stefan Crnojevica, Ivan, nije nastavio ocevu politiku, nego je vec prve godine svoje vladavine zratio sa Mlecanima. Naredne godine je uspeo da se pomiri sa Venecijom, mada je posle nekoliko godina morao da prizna vrhovnu vlast turskog sultana. Godine 1479, posle zestokih borbi sa Turcima, Ivan je morao da se skloni u Italiju i da prepusti zemlju osvajacima. Tek posle smrti sultana Mehmeda II 1481. godine, Ivan je uspeo da se vrati iz Italije i da povrati vlast u svojim nekadasnjim posedima. Turci su prihvatili nastalu situaciju i novi sultan Bajazit II primio je Ivana za svog haracara. Za svoju prestonicu Ivan je odabrao Obod umesto nekadasnjeg Zabljka. Srediste mitropolije preselio je na zaklionjeno Cetinje, stari posed Crnojevica, gde je 1485. godine sazidao cuveni cetinjski Bogorodicin manastir. Ne osecajuci se dovoljno sigurnim na Obodu i sam se preselio na Cetinje. Sve vreme vladavine Ivan Crnojevic je bio veliki zastitnik pravoslavne crkve,a titule njegovih dvorana nastale su po ugledu na nekadasnji srpski dvor. Umro je 1490. godine.
Ivana je nasledio njegov sin Djuradj 1490. godine. Djuradj nije pristao na teritorijalne ustupke Mletackoj republici, vec je u spoljasnjoj i unutrasnjoj politici nastavio delo svog oca. Djuradj Crnojevic ostao je zapamcen u istoriji kao osnivac stamparije na Cetinju. Ovo je bila prva stamparija na Balkanu koja je stampala cirilicne knjige, od kojih se prva, Oktoih, pojavila 1494. godine. Pred naletima Turaka, Djuradj se sa porodicom novembra 1496. godine sklonio u Veneciju, a Crna Gora je izgubila samostalnost i pala pod neposrednu vlast Turske. Jedno vreme je, kao turski covek, Crnom Gorom upravljao Stefan Crnojevic. U Veneciji je Djuradj bio u teskom polozaju, na granici siromastva, a misao o povratku u Crnu Goru ga nije napustala. Preobucen u fratra prelazi u Ankonu, a odatle 1500. godine u Crnu Goru. Odatle ga Turci prosledjuju u Carigrad, a sultan mu dodeljuje timar u Anadoliji, kako bi ga udaljio od Crne Gore. U Anadoliji je, negde posle 1503. godine i umro.
Posle odlska Djurdja Crnojevica, Crnogorci su upucivali Veneciji zahtev da postavi za vladara Djurdjevog sina Solomuna. Mlecani su molbu odbili i posle otpora Turcima, sve do 1513. godine, Turci su popustili i za crnogorskog sandzak bega postavili treceg sina Ivana Crnojevica, Stanisu, koji se jos ranije bio poturcio pod imenom Skender-beg. Ostao je upamcen uglavnom po zlu. Zbog njega je mnogo Crnogoraca prebeglo na mletacke teritorije. Umro je posle 1530. godine. Potomci Djurdja Crnojevica ziveli su izvan Crne Gore. Solomun je poginuo jos 1521. godine u juznoj Ugarskoj boreci se protiv Turaka. Konstantin je ziveo u Veneciji u prilicnoj oskudici mada je bio ozenjen kcerkom venecijanskog plemica Kontarinija; njegovi potomci mogu se pratiti do polovine XVII veka kad im se gubi trag.

Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #3 on: September 24, 2007, 09:37:15 PM »

 Dinastija Belmuzevic

Prisustvo vlastelske porodice Belmuzevic i ucestvovanje njenih clanova u istorijskim zbivanjima u Srbiji i Ugarskoj moze se pratiti od tridesetih godina pa do kraja XV veka. Period njihovog delovanja u Srbiji bio je vezan za licnost i vreme despota Djurdja Brankovica. Godine 1443. braca Vuk i Djuradj Belmuzevic, u vreme posle prvog pada Despotovine, prisutni su u jos neosvojenim krajevima Zetskog primorja, odakle je Djuradj odlazio u Ugarsku gde se pripremao veliki hriscanski pohod protiv Turaka. U obnovljanoj Despotovini, Vuk i Djuradj obavljali su upravne funkcije u Zeti, pa se zna da je 1450. godine Vuk Belmuzevic bio upravnik oblasti Lustice na juznoj strani kotorskog zaliva, koju je tada drzao despot Djuradj. Godine 1454. Belmuzevici su stekli pravo gradjanstva grada Dubrovnika. U ratu despota Djurdja sa Venecijom, posebno se istakao Vukov sin Milos Belmuzevic, poslednji vojvoda Srbije u Zeti. U vreme naslednika Djurdjevog, despota Lazara Brankovica, Milos je imao posede u Sbiji, pa je poznato da je 1457. godine bio zapovednik Srebrenice. Posle pokusaja da pomogne jednom od namesnika da, posle smrti despota Djurdja, dodje na vlast, Milos je pao pod tursku vlast. Godine 1464. Dubrovcani su mu dozvolili da se skloni na njihoivu teritoriju, u Ston, odakle je presao u Ugarsku. Ubrzo je postao zapovednik jednog dela konjice kralja Matije. Za ratne zasluge, Milos je od kralja Matije dobio mnogobrojne posede i spahiluke, medju kojima i grad Sasvar. Po ovom vlastelinstvu nosio je plemicki predikat "od Sasvara".
Posle smrti kralja Matije, Milos Belmuzevic je prisao kralju Vladislavu II Jageloncu. Kao priznanje za ratne zasluge, 1496. godine dobio je potvrdu prava na sva imanja primljena od kralja Matije. Milos Belmuzevic je sa zenom Oliverom imao dvoje dece- sina Vuka i cerku Milicu. Vuk je poginuo mlad, najverovatnije 1495. godine. Ubijen je prilikom upada turskih konjanika iz Smedereva u jednom manastiru negde u Potisju, na posedima Belmuzevica. Tada je ranjen i sam Milos. Umro je 1501. godine. Posle smrti sina, Milos je izdejstvovao da njegovi posedi predju na cerku Milicu koja se, negde posle 1501. godine, udala za Stefana Jaksica, cime su posedi Belmuzevica pripali Jaksicima.

Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #4 on: September 24, 2007, 09:37:49 PM »

Dinastija Bakic

Pretpostavlja se da ova porodica potoce iz planinskih predela danasnje Hercegovine, a u drugoj polovini XV veka vec se javljaju kao mocna i uticajna porodica u Srbiji. Najveci uspon dostigli su prelaskomu Ugarsku. Moze se uzeti pretpostavka da je svim Bakicima direktan predak bio Radovan Bakic.
Prosirenjem zemlje Bakica na podrucje Sumadije, ova vlastelska porodica znatno je ojacala, a njeni su clanovi kao turski vazali uzivali veliko poverenje i ugled. Ovo ce narocito doci do izrazaja u licnosti Pavla Bakica, o koma u defterima Smederevskog sandzaka nema podataka, i koji je u ovom periodu istorije porodice bio samo jedan od poznatijih njenih clanova. Pavle Bakic, najpoznatiji i najznacajniji clan ove porodice nosio je titulu vojvode, a pred kraj zivota postao je srpski despot. Pre odlaska u Ugarsku, posedovao je pedeset sela, a cela jedna oblast, imanja oko brda Vencaca u Sumadiji, nazivana je Bakiceva zemlja. Uzivao je veliki ugled kod Turaka i bio je dobar poznavalac prilika u tadasnjoj Turskoj Carevini. Posle smrti Ferhat- pase, vojvoda Pavle je u poslednjopj nedelji 1525. godine presao u Ugarsku preko Save, sa petoricom svoje brace, svim imetkom koji je mogao poneti i sa pedeset opremljenih konjanika. U dinastickim sukobima posle smrti kralja Ludovika, Pavle Bakic je zajedno sa vojvodom Radicem prisao Jovanu Zapolji, erdeljskom vojvodi, kasnije ugarskom kralju. Posle Zapoljinog poraza kod Tokaja, Pavle Bakic je prisao Ferdinandu I Habzburskom, kasnije ugarskom kralju. Kada je Ferdinand, 1527. godine, krunisan za kralja, Pavlu Bakicu je sledece godine poverio mesto zapovednika sajkasa (nasadista).
Vec proslavljen ratnim pohodima, vojvoda Pavle Bakic postao je najznacajniji srpski vlastelin u Ugarskoj. Kralj Ferdinand ja stoga njemu i njegovij braci, poveljom od 11. novembra 1534. godine, potvrdio sve posede koje su do tada stekli. Pored toga kralj ga je postavio za despota 1537. godine. Prilikom napada na grad Osek, u borbi srpske konjice sa janicarima, poginuo je despot Pavle Bakic,a njegova glava poslata je sultanu. Pavle Bakic bio je poslednji srpski velikas koji je od ugarskog kralja dobio titulu despota. Njegovom smrcu zavrsava se duga istorija srpskog despotskog dostojanstva u Ugarskoj.

Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #5 on: September 24, 2007, 09:38:10 PM »

Dinastija Crepovic

(Pomoravski)
Prvi pomen ove porodice je kroz lik vlastelina Crepa Vukovica, u jednom sporu oko vlasnistva nad manastirom Bogorodice Petruske, koji se nalazio u Petrusu, bastini porodice Crepovic. Petrus je u momentu ustupanja zupanu Vukoslavu, prvom poznatom predstavniku Crepovica, bio pustos koja je ubrzo prerasla u vlastelinstvo. Po dolasku na vlast, car Uros je zupanu Vukoslavu i njegovoj deci potvrdio ovaj bastinski posed na kome je u selu Letisju sagradjena crkva. U povelji cara Urosa iz 1360. godine stoji da zupan Vukosav i njegova dva sina, Drzman i Crep, crkvu u Letisju daruju manastiru Hilandaru, a u povelji iz 1371. godine, ova crkva se vraca u vlasnistvo braci Vukoslavic, Drzmanu (u medjuvremenu zamonasenog pod imenom Dionisije) i Crepu. Dionisije je oko crkve osnovao manastir. Iz perioda oko 1375. godine datira i povelja kneza Lazara, koja kaze da su braca Dionisije i Crep darivali nekoliko poseda manastiru Lavri na Svetoj Gori. Postoji i podatak o poznatom Crepovom boju na Bozic 1380. godine, kada su, prilikom prvog upada Turaka u zemlje pod upravom kneza Lazara, jedan njihov odred suzbili na Dubravici kod Paracina Crep Vukoslavic i Vitomir, vlastelini kneza Lazara.
U junu 1411. godine, pominje se jeromonah Venedikt Crepovic, ktitor manastira Bogorodice Lijesanske, sin Crepa Vukoslavica. Izmedju 1425. i 1426. godine, Venedikt Crepovic preveo je jedan deo Sestodneva Jovana Zlatoustog, od grckog jezika na serbski.

(Hercegovacki)
"Pocteni vitez" Pribislav Vukotic komornik hercega Stefana Vukcica Kosace, spadao je u najuzi krug poverljivih hercegovih dvorjana. Pored prezimena Vukotic, bez sumnje dobijenih po ocu, nisio je i prezime Crepovic, kako je u nekoliko mahova zabelezen u Dubrovniku. Pribislav je, prema tome, verovatno pripadao porodici Crepovica za koju se zna da je u to vreme zivela u Foci. Iz ove porodice poznata su i braca Radivoj, Rade (Radeta) i Radijenko Crepovic, trgovci, a Radeta je vise godina bio i knez Foce. Ovi clanovi porodice Crepovic su pripadali predhodnoj generaciji, u kojoj se ne pominje ime Pribislavljevog oca Vukote. Pribislav Vukotic- Crepovic takodje se bavio trgovinom, neposredno poslujuci sa italijanskom gradovima. Na nekom od evropskih dvorova Pribislav Vukotic proizveden je u viteza, a takodje je bio nosilac visokog ordena Zmajevog reda.

(Erdeljski)
Medju uglednim srpskim vlastelskim porodicama sredinom XVI veka u Ugarskoj, bili su i Crepovici, sa najistaknutijim predstavnikom, Nikolom Crepovicem. Godine 1550. bio je zapovednik u vojsci Petra Petrovica, rodjaka Zapoljinog, koji je ratovao protiv fratra fra Jurja Utjesenovica- Martinusevica, dalmatinskog monaha. Godinu dana kasnije, zabelezen je medju vojvodama koji su od kralja Ferdinanda primili najamnicku platu. Prilikom zauzimanja Temisvara, Nikola Crepovic je zarobljen,ali je kasnije oslobodjen iz ropstva. Godine 1556. usao je medju sesnaest odabranih velikasa u Drzavni savet i ubrzo postao severinski ban.
Katarina, mladja kci Nikole Crepovica, bila je udata za vlastelina Valentina Tereka mladjeg, a starija Jelena za vlaskog vojvodu Petra Basarabu. Kralj Jovan Sigismund, koji je Jelenu adoptirao za sestru, sam je prisustvovao vencanju. Jelena se kasnije razvela od Petra i udala za Vladimira Moskovljanina.

Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #6 on: September 24, 2007, 09:38:26 PM »

Dinastija Grcinic

Najistaknutiji predstavnik ove vlastelske porodice, uslovno nazvane Grnicici, bio je Jovan Oliver, velmoza visokog ranga i jedan od najmocnijih velikasa posle proglasenja Srpskog carstva. Jovan Oliver je bio potomak izvesnog Grcina i pripadao je porodici koje zivela u Srbiji gde je i rodjen negde oko 1310. godine, iako je njegovi ime Oliver zapadnjackog porekla. Titulu despota dobio je od Cara Dusana, svakako pre 1349. godine, kada se prvi put pominje kao despot. Uz titulu despota dobio je i dozvolu da kuje sopstveni novac. Drustveni i politicki uspon despota Jovana Olivera izrazit je u godinama osvajanja cara Dusana i njegovih pohoda ka jugu. Pocetkom leta 1342. godine docekao je Velikog domestnika Jovana Kantakuzina, sa kojim je sklopio dobro prijateljstvo. Sastanak sa njim je odrzan u Pristini jula 1342. godine, i na njemu je sklopljen ugovor o savezu protiv legitimne carigradske vlade. Posle zakljucenog ugovora izmedju kralja Dusana i Jovana Kantakuzina, saveznici su krenuli u prvu ofanzivu. Ni ovaj, ni sledeci pohod na Ser, nisu urodili plodom, kao ni saveznistvo Jovana Olivera i Jovana Kantakuzina, ali je upadljiva uloga Jovana Olivera u politickim previranjima na pocetku Dusanovog naglog napredovanja u osvajanju vizantijskih teritorija.
Despot Jovan Oliver bio je ozenjen Anom Marijom (Marom) i sa njom je imao jednu cerku i sest sinova: Danicu, Krajka, Damjana, Vidoslava, Dabiziva, Rusina i Olivera. O datumu smrti Jovana Olivera nema nikakvih podataka. Svaki mu se trag gubi na pocetku vladavine cara Urosa, pa se moze pretpostaviti da je umro posle 1356. godine. Sahranjen je u svojoj zaduzbini manastiru Lesnovu, uz spoljni zid crkve Sv. Arhistratiga Mihaila. Despot Jovan Oliver je iza sebe ostavio maloletne naslednike na koje se, u vreme krupnih promena u srpskoj drzavi, nije moglo racunati. Posle oceve smrti oni su izgubili svoje posede, od kojih je jedan deo pripao kralju Vukasinu, a kasnije su njima vladali Dejanovici. Iza despota Olivera ostala je i njegova zaduzbina, manastir Lesnovo sa crkvom posvecenom Sv. Arhistratigu Mihailu. To je jedna od najlepse ocuvanih zaduzbina XIV veka.

Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #7 on: September 24, 2007, 09:38:46 PM »

Dinastija Dejanovic

Medju istaknute velmoze koji se pojavljuju na vrhuncu srpske srednjevekovne drzave, pod carem Dusanom, sa visokim titulama, velikim ovlascenjima i poprilicnom materijalnom moci, svakako spada sevastokrator, despod Dejan, gospodar neuobicajeno velike oblasti koja je obuhvatala zupe Zegligovo i Presevo. Poreklo despota Dejana nije utvdjeno. Bio je ozejnem Dusanovom rodjenom sestrom Teodorom, potonjom monahinjom Evdokijom. Kada je sevastokrator Dejan dobio titulu despota, nije tacno utvrdjeno ali se sa titulom sevastokratora pominje poslednji put 10. avgusta 1355. godine. U vreme preraspodele snaga u Srpskom Carstvu, poodmakle godine su ga odvojile od aktivnog politickog zivota, te je vise paznje posvecivao svojim zaduzbinama, pre svega manastiru Arhiljevici. Uspon oblasti despota Dejana prekinut je ili njegovim povlacenjem u manastir, ili smrcu, negde pre decembra 1371. godine.
Despota Dejana nasledili su maloletni sinovi Jovan i Kostantin, koji ce posle maricke bitke formirati prilicno veliku drzavu. Braca su zajedno upravljala prostranom oblascu u istocnoj Makedoniji, mada se isprave sa potpisom starijeg Jovana Dragasa cesce pominju. On je i nosio znake despotskog dostojanstva. Kao despot se prvi put pominje 1373. godine ali je izvesno da je titulu dobio od cara Urosa. Braca Dejanovici bili su turski vazali, ali su zadrzali siroku unutrasnju samoupravu. Konstantin, mladji brat despota Jovana, nije nosio ni jednu od visokih vizantijskih titula kao ni vecina oblasnih gospodara posle smrti cara Dusana. Jedino dostojanstvo koje je Konstantin Dragas nosio bilo je zvanje "gospodina". Kada je sultan Murat I krenuo na Srbiju, na Kosovo polje izbio je preko oblasti Konstantina Dragasa. Sudbina gospodinu Konstantinu, kao turskom vazalu, nije bila naklonjena pa ce pri sultanu Bajazitu i zavrsiti svoj zivot. 17. maja 1395. godine, kod mesta Rovina u Vlaskoj, kao Bajazitov vazal gospodin Konstantin je izgubio zivot.
Najlepsi spomenik u zemljama koje su drzali braca Dejanovici, svakako je crkva Sv. Jovana Bogoslova u Poganovu, gde se na kamenom zapisu pominju gospodin Konstantin i gospodja Jelena, Konstantinova cerka. Jelena se ovde pominje kao gospodja iako je bila carica, buduci da ju bila udata za vizantijskog cara Manojla II Paleologa. Sa njim je rodila osam sinova od kojih su Jovan VIII i Konstantin XI bili vizantijski carevi. Konstantin XI Paleolog, poslednji vizantijski car, poginuo je na zidinama Carigrada 29.maja 1453. godine, kada je i Vizantijsko Carstvo prestalo da postoji.
Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #8 on: September 24, 2007, 09:39:09 PM »

Dinastija Kotromanic

Dinastija Kotromanica vladala je srednjevekovnom bosanskom drzavom od sredine XIII veka, pa sve do njene propasti 1463. godine. Poreklo porodice nije pouzdano utvrdjeno, ali se zna da su prvi bosanski banovi, Kulin, Stjepan i Ninoslav, bili njeni clanovi. Kao vladar posle bana Ninoslava pojavljuje se Prijezda. Sa titulom bana pojavljuje se jos za Ninoslavljevog zivota, a nije iskljuceno da je vec tada povremeno dolazio na vlast. Neposradno posle sredine XIII veka, Prijezda I je bio pokoran ugarskom kralju Beli IV, i kao verni ugarski vazal vladao je jednim delom tada podeljene Bosne.
Prijezda I je imao tri sina: Stjepana, Prijezdu II i Vuka. Prijezda II delio je uz Stjepana vlast u Bosni do 1290. godine, dok se Vuku gubi svaki trag. Posle 1290. Prijezda II se vise ne pominje i na celu bosanske drzave ostaje samo Stjepan, koji je na vlast dosao negde izmedju 1287. i 1290. godine. Nakon smrti Stjepana I, nesto pre 1314. godine, u Bosni su izbili nemiri. Posto se protiv banove udovice podigla jaka opozicija, ona sa sinovima odlazi u Dubrovnik, ali se jos za vrema vrhovne vlasti Mladena II vraca u Bosnu, a njenog sina Stjepana Mladen II prihvata za svog sticenika.
Stjepan II Kotrmanic vladao je Bosnom najpre kao vazal Mladena Subica, a zatim i samostalno od 1322. do 1353. godine. Posle smrti kralja Milutina, dinasticki razdori u Srbiji omogucili su Stjepanu II da saposedne Soli u Usoru. U prolece 1326. godine, banu Stjepanu pripali su i krajevi Huma sve do reke Cetine, zbog cega se on pominje i kao gospodar humski. Ovim osvajanjima udvostrucio je teritoriju bosanske drzave.

Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #9 on: September 24, 2007, 09:39:54 PM »

Dinastija Kosaca

Ishodiste zemlje koju su Kosace posedovale cinila je oblast oko sastava Pive i Tare, oko Foce, gde se nalazilo selo Kosac po kome je porodica dobila ime. Vlatko Vukovic, sin Vika Kosace, prvi put se pominje 1378. godine kao poslanik kralja Tvrtka I u pregovorima s Dubrovnikom. Kao vojvoda bosanske vojske potukao je Turke 1388. godine kod Bilece. Ipak ce vojvoda Vlatko ostati poznatiji kao ucesnik boja na Kosovu 1389. godine. Umro je 1392. godine, a njegove zemlje preuzeo je njegov sinovac Sandalj Hranic Kosaca.
Sandalj je od strica nasledio i titulu vojvode. Preko cetiri decenije aktivnog politickog zivota ovog najmocnijeg velikasa svog vremena obelezene su znatnim prosirenjima teritorije Kosaca. Cela Sandaljeva oblast je prakticno bila izuzeta od vlasti bosanskog kralja, te je vodio potpuno samostalnu politiku. Zbog pomoci kralju Ladislavu da dodje na ugarski presto dobio je gradove Skradin i Ostrovcu. Ucestvovao je i u zbacivanju sa vlasti kralja Ostoje i svojoj teritoriji pripojio je oblasti porodice Sankovic. Sandalj Hranic, "po milosti Bozijoj veliki vojvoda bosanski", umro je iznenadnom smrcu 15. marta 1435. godine. Sahranjen je u crkvi Sv. Stefana na Scepan polju.
Sandaljeva braca, Vuk i Vukac Hranic, ziveli su u senci svog starijeg brata. Upravljali su zemljom u Gornjem Podrinju i zupama Govse i Jelaca. Ivan Vukovic, sin Vuka Hranica, bio je jedno vreme uz svog brata od strica, Stefana Vukcica, ali je kasnije stupio u sluzbu Mletacke Republike.
Stefan Vukcic Kosaca, "veliki vojvoda rusaga bosanskog", potonji "herceg od svetog Save", bio je jedan od najmocnijih velikasa srednjevekovne Bosne i najznacajniji Kosaca. Vec od 1432. godine upravljao je zemljama nasledjenim od oca Vukca, a posle 1435. godine preuzeo je mesto svog strica Sandalja Hranica u tadasnjim istorijskim zbivanjima. U sukobu sa porodicom Pavlovic uspeo je da zauzme neke njihove teritorije. Ceste sukobe sa Tvrtkom II produzio je i sa Stefanom Tomasem, ali su ti sukobi prestali kada je postao ugrozen od strane Mlecana. Krajem 1448. godine, Stefan je poceo da se naziva hercegom. Nije poznato od koga je dobio ovu titulu ali se pretpostavlja da je titulu uzeo sam. Njegov pokusaj da grad Novi- kasnije po njemu nazvan Hercegnovi- razvije u trgovacku luku, doveo ga je u sukob sa Kotorom i Dubrovnikom. Do zavrsetka ovih sukoba doslo je sredinom 1454. godine. Posle pada Bosne, 1463. godine, njegove zemlje postepeno osvajaju Turci i Mlecani. Pred kraj zivota, hercegu Stefanu je od njegove prostrane zemlje ostalo samo uzano podrucje oko grada Novog. Umro je 22. maja 1466. godine.
Vladislav Hercegovic, najstariji sin hercega Stefana, bio je u sukobu sa ocem jos od rata sa Dubrovnikom. Godine 1453. sultan Mehmed II ustupio je vojsku Vladislavu, sa kojom je on naneo poraz ocu i preuzeo vlast nad jednim delom hercegove zemlje. Iako se izmirio sa ocem, nije bio zadovoljan podelom zemlje pa je zato bio iskljucen iz ocevog testamenta, a nakon 1469. godine trajno ce se naseliti u Ugarskoj. Vlatko Hercegovic, bastinik hercega Stefana, nasledio je od oca titulu hercega i posede oko Novog. U svojoj politici oslanjao se na ugarskog kralja i Veneciju. Umro je 1489. godine na Rabu. Najmladji sin Stefana, Stefan Hercegovic, poturcen je 1470. godine i dobio ime Ahmed-pasa. Ubijen je u leto 1517. godine, a sahranjen je u "dvoristu dzamije u kasabi Herceg".

Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #10 on: September 24, 2007, 09:40:24 PM »

Dinastija Dinjicic

Vrlo bliski Zlatonosovicima, bili su Dinjicici, vlastelka porodica sa druge polovine XIV veka. Ziveci okruzeni mocnim susedima, nisu uspeli da se uzdignu do ranga najznacajnijih porodica poslednjeg stoleca Bosanske Kraljevine. Oblast koju su drzali nalazila se u Podrinju i priblizno se moze svesti na dolinu Jadra. Zupan Dinjica prvi put se pominje aprila 1378. godine.
Dragisa Dinjicic bio je aktivni sudeonik u zaveri protiv kneza Radoslava Pavlovica i ucesnik u ubivstvu ovog bosanskog vlastele 23. avgusta 1415. godine. Knez Dragisa se cesto pominje u dokumentima Tvrtka II, kao jedan od njegovih saboraca u napadu na Srebrenicu. Licnosti Pavla i Kovaca, brace Dragise Dinjicica, manje su poznate. Kovac je u jednoj povelji kralja Ostoje tituliran kao vojvoda. Vojvoda Kovac je imao sinove Petra, Tvrtka i Ivanisa. Petar Kovacevic- Dinjicic prvi put se pominje kao vojvoda 1436. godine. 27. jula 1440. godine primljen je za dubrovackog gradjanina. Niz godina vojvoda Petar je bio najistaknutiji predstavnik porodice. Vojvoda Petar je pomogao despotu Djurdju da zauzme Srebrenicu krajem 1443. godine, zbog cega mu je Djuradj Brankovic poverio nadzor nad jednim gradom. Petar je u medjuvremenu napustio despota Djurdja, jer je po nalogu kralja Tomasa maja 1455. godine napao Srebrenicu. Despot Djuradj je uspeo da odbrani grad od napada vojvode Petra, pri cemu je Petar ubijen. Na celu porodice nasledio ga je njegov brat Tvrtko Kovacevic- Dinjicic. Dokumenta ga prvi put pominju septembra 1439. godine kao kneza u Jadru, a kao vojvodu 22. maja 1462. godine. Neki clanovi ove porodice pobegli su tada u Dubrovnik. Imenom se medju njima pominje samo Ivanis Kovacevic, za koga se kaze da je u Dubrovnik dosao a sinom i cerkom. Nije poznato kako su dvojica Dinjicica, Zarko i Vukic, kojima nije moguce odrediti mesto u rodoslovu ove porodice, dospeli medju vlastelu porodice Pavlovic.

Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #11 on: September 24, 2007, 09:41:14 PM »

Dinastija Jaksic

Istorija porodice Jaksic moze se pratiti od Jakse Brezinica, rodonacelnika njihovog. Posle pada Srpske Despotovine 1439. godine, vojvoda Jaksa presao je u Ugarsku, da bi se posle obnove Despotovine vratio u Srbiju. Sinovi vojvode Jakse, Stefan i Dmitar, presli su oko 1464. godine u Ugarsku, gde im je kralj Matija Korvin darivao vlastelinstvo Nadjlak u Canadskoj zupaniji, na severnoj obali Morisa. Vremenom su se njihovi posedi umnozili pa ih je, tako, bilo u Kluskoj, Aradskoj i Vukovskoj zupaniji. Dmitar Jaksic je ucestvovao u borbama oko Sleske, a uz kralja Matiju se borio i u Donjoj Austriji. Godine 1480, vojska kralja Matije je krenula u pohod protiv bosanskog pase. Medju vojnim zapovednicima bili su i Dmitar Jaksic i njegov sin Jovan. Dmitar Jaksic poginuo je u jesen 1486. godine na jezavskom mostu pred Smederevom, posle povratka sa poslanstva u Carigradu, a Stefan Jaksic umro je u Becu 6. januara 1489. godine.
Marko, sin Stefana Jaksica, prisutan je u istorijskim zbivanjima u Ugarskoj narocito posle smrti kralja Ludovika II u bici na Mohackom polju 1526. godine. U borbama za kraljevski presto, Marko Jaksic je bio pristalica Jovana Zapolje. Jelena, cerka Stefana Jaksica, bila je udata za despota Jovana Brankovica. Nakon njegove smrti, Jelena je morala da se preuda za kralja Vladislava II. Brat jelenin, Stefan Jaksic, bio je ozenjen cerkom Milosa Belmuzevica. Ovom bracnom vezom, svi njegovi posedi su pripali Jaksicima. Irina, najmladja cerka Stefana Jaksica, bila je udata za Matiju Balsica Kosacu,a Ana, treca Stefanova kcer, za kneza Vasilija Lvivica Glinskog od Litve. Anina cerka Jelena Vasiljevna udala se 1526. godine za ruskog velikog kneza Vasilija III Ivanovica, i sa njime rodila dva sina: Georgija, kasnije kneza Uglickog i Ivana, potonjeg velikog kneza moskovskog. Ivan IV Vasiljevic Grozni postao je car sve Rusije 1547. gidone.


Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #12 on: September 24, 2007, 09:42:16 PM »

Dinastija Nemanjic

Vec od najranije istorije ove porodice, od Zavidinih sinova i njegovih daljih potomaka, potice veci broj knezeva i zupana, a pocevsi od Stefana Prvovencanog, nekoliko kraljeva i careva. Najpre se kao zupan pominje Tihomir, najstariji sin, a potom Stefan Nemanja. Ostala braca Stefana Nemanje, Stracimir i Miroslav, upravljali su oblascu oko Zapadne Morave odnosno Zahumljem. Stefan Nemanja rodio se u mestu Ribnica u Raskoj, gde je Zavida izbegao zbog nereda u Raskoj u prvoj polovini XII veka. Dobio je na upravu deo srpskih zemalja a veliki zupan je postao 1166. godine. Vladavinom Stefana Nemanje pocinje novi period srednjevekovne srpske drzave. Njegovim naporima privedena je kraju borba za osamostaljenje Srbije od Vizantije. U osvajanjima koja su usledila, Raskoj je prikljucio kraj izmedju Velike i Zapadne Morave, Lab, Hvosno, Pilot i Zetu. U vodjenju i sredjivanju unutrasnjih prilika, Stefan Nemanja se oslanjao na crkvu, dajuci joj povlastice i posede, gradeci pritom manastire i crkve, Djurdjeve Stupove, Studenicu, Hilandar. 25. marta 1196. godine, Stefan Nemanja predao je vlast srednjem sinu Stefanu. Najstarijem, Vukanu, pripala je na upravu Zeta, a najmladjem, Rastku, Zahumlje. Posle povlacenja sa prestola, Nemanja se zakaludjerio i kao monah Simeon otisao najpre u Studenicu, a potom na Svetu Goru u Hilandar, gde je i umro 13. februara 1199. godine.
Najstariji Nemanjin sin Vukan upravljao je primirskom oblascu od Kotora do Skadra. Kasnije je, zbacivsi brata Stefana, zavladao svim Nemanjinim posedima, uzevsi titulu velikog zupana. Sa bratom se izmirio oko 1207. godine. Vukanovi sinovi su upamceni kao dulkljanski kraljevi i bili su ktitori mnogih manastira i crkava na tom podrucju. Pored Vukana, Stefan Nemanja je imao jos dva sina- Stefana i Rastka.
Stefan Nemanjic, veliki zupan srpski od 1196. godine, posle okoncanja borbi sa bratom Vukanom postao je vladar cele Nemanjine drzave. Izmirenje brace pada u vreme prenosenja Nemanjinih mostiju iz Hilandara u Studenicu, u zimu 1206. godine. Godine 1217. papa Honorije III poslao je Stefanu kraljevski venac, nakon cega je Stefan dobio nadimak "prvovencani". Stefan Prvovencani je ponovo krunisan u Zici 1221. godine, kada je krunu primio iz ruku brata Save i bio iznova proglasen za "krunisanog kralja cele Srbije, Duklje, Travunije, Dalmacije i Huma". Pre smrti, Stefan Prvovencani se zamonasio i uzeo ime Simon.
Najmladji Nemanjin sin, Rastko, zamonasio se na Svetoj Gori dobivsi ime Sava. Godine 1198. izdejstvovao je od vizantijskog cara hrisovulju o podizanju manastira Hilandara. Kada se Stefan priblizio zapadu i krunisao za kralja, Sava se nezadovoljan vratio na Svetu Goru. Godine 1219. dobio je akt o autokefalnosti srpske crkve. Za prvog srpskog arhiepiskopa Sava je imenovan i hirotonisan na Cveti iste godine. Za srediste arhiepiskopije odedjena je Zica, manastir koji je osnovao Stefan Prvovencani posle Savinog povratka sa Svete Gore. Posle dugog putovanja po istoku, Sava je otisao u bugarsku prestonicu Trnovo, gde je i umro 14. januara 1236. godine. Savine mosti su prenete u manastir Milesevu, gde su lezale do 1595. godine, kada su ih Turci spalili na Vracaru, u Beogradu.
Posle iznenadne smrti Stefana Prvovencanog, 24. septembra 1228. godine, na srpski presto je dosao prvorodjeni Stefanov sin, Radoslav. Nezadovoljni Radoslavljevom politikom, potpuno okrenutoj Vizantiji, pobunjena vlastela su zbacila sa vlasti Radoslava, i u kasnu jesen 1233. godine dolazi do promene na srpskom prestolu. Radoslav je napustio Srbiju, ali se kasnije vratio i zamonasio pod imenom Jovan. Sahranjen je u Studenici. Vladavina kralja Stefana Vladislava, mladjeg brata svrgnutog kralja Radoslava, slabo je poznata. Posle invazije Mongola, njegova vlast je polako slabila i u prolece, srpska vlastela podigla je pobunu, te je kralj bio primoran da preda vlast mladjem bratu. Stefan Uros I postao je srpski kralj 1243. godine. Uros je dosao u sukob sa starijim sinom Dragutinom, koji je uz pomoc ugarske vojske pobedio oca kod Gackog i svrgao ga sa prestola. Posle poraza Uros I se zamonasio i umro negde oko 1277. godine. Telo mu je kasnije preneto u njihovu zaduzbinu, manastir Sopocane.
Stefan Dragutin je postao kralj 1276. godine, ali je posle ozbiljne povrede pri padu sa konja, na saboru u Dezevu odstupio sa vlasti u korist mladjeg brata Milutina, zadrzavsi deo zemlje. Kao zet ugarske vladarske kuce dobio je Srem, pa je cesto nazivan "sremskim kraljem". Kada se Milutin izmirio sa Vizantijom, doslo je do rata medju bracom, koji je Milutin dobio i primorao brata na pokornost. Pre smrti, Dragutin je predao vlast sinu Vladislavu II. Umro je u prolece 1316. godine, predhodno se zamonasivsi pod imenom Teokist. Vladislava II je kralj Milutin posle Dragutinove smrti zatvorio, a njegove posede pripojio svom delu drzave. Kasnije se Vladislav II umesao u borbu za presto i kraljevsku titulu je nosio sve do 1325. godine, kada mu se gubi svaki trag. Stefan Uros II Milutin bio je srpski kralj od 1282. do 1321. godine. Period njegove vladavine obelezen je velikom graditeljskom delatnoscu u Srbiji. Bogato je darivao crkve i manastire, a sam je obnovio i podigao glavnu crkvu manastira Hilandar, pa je na zadugo posle smrti proglasen "svetim kraljem".
Stefan Uros III, sin kralja Milutina, dobio je jos 1309. godine, kao mladi kralj Zetu na upravu. Posle izmirenja Dragutina sa Milutinom, Stefan III je pokusao da iz Zete izbaci oca u cemu nije uspeo, vec je bio prognan u Skoplje gde je oslepljen. Posle smrti kralja Milutina, obznanivsi da mu je povracen vid, Stefan III je istakao svoje pravo na presto. U isto vreme, na presto su trazili pravo jos Kkonstantin, drugi Milutinov sin i Vladislav, sin kralja Dragutina. Sva trojica tada uzimaju kraljevske titule. Sam Stefan III je bio krunisan "bogodarovanim vencem kraljevstva srpskog" u Zici, na Bogojavljanje 6. januara 1322. godine. Istog dana, Dusan je krunisan za mladog kralja. Tek posle krunisanja, doslo je do borbe sa Konstantinom koji je izndio bitku u kojoj je poginuo. Stefan Uros III je zapoceo 1328. godine gradjenje manastira Decani, po kome je nazvan Stefan Decanski. Krajem 1230. godine doslo je do sukoba izmedju Stefana Decansokog i njegovog sina Dusana. Dusan je oca zarobio u tvrdjavi Petricu i zatim zatvorio u zvecansku tvrdjavu, a posle izvesnog vremena, pod nedovoljno rasvetljenim okolnostima, Stefan Uros III Decanski umro je 11. novembra 1331. godine.
Stefan Uros IV Dusan krunisan je za kralja 8. septembra 1331. godine. Kao vladalac se redovno naziva Stefan, dok se ime Dusan javlja samo u narativnim izvorima i na nekim natpisima. Sklopivsi dobre odnose sa bugarskim carem i vizantijskim carem, omoguceno mu je dalje osvajanje delova Vizantije, zavrsno sa zauzimanjem Sera 1345. godine. Osvojivsi veci deo vizantijske teritorije, Dusan je odlucio da preuzme i vizantijsku carsku titulu. Uz podrsku srpske vlastele i crkve, krajem 1345. godine Dusan je u seru na svecan nacin proglasen za cara. Pocetkom aprila 1346. godine, srpski arhiepiskop Joanikije proglasen je za patrijarha, cime su stvoreni uslovi da carevo krunisanje i miropomazanje obavi njegov patrijarh. Na Uskrs, 16. aprila 1346. godine, Dusan je u Skoplju krunisan carskom krunom. Drzava je tada podeljena na "Srblje"- formalno data na upravu Dusanovom sinu Urosu, i "Romaniju", kojom je zvanicno upravljao car Dusan. Zbog svojih osvajackih ambicija Dusan je dobio nadimak "Silni". Dusan je nastavio svoja osvajanja, tezeci da osvoji Carigrad. Ne stigavsi da osvoji Carigrad i da postane kapetan hriscanstva protiv turske sile cije su se pretece razmere vec tada nazirale, ali ostavljajuci za sobom Srbiju koja je sa njim dostigla vrhunac u svom razvoju, car Dusan iznenada umire 20. decembra 1355. godine.
Stefan Uros V, sin cara Dusana, krunisan je za kralja 1346. godine, istog dana kada je njegov otac postao srpski car. Sa osamnaest godina Uros je nasledio ogromnu ali nedovoljno povezanu i objedinjenu teritoriju Srpskog Carstva. Vec neposredno posle smrti svog oca, Uros je polako gubio deo po deo teritorije. Na drzavnom saboru u Skoplju, aprila 1357. godine, vlastela je ipak dala podrsku zakonitom Dusanovom nasledniku. Car Uros je 1370. godine dobio savladara, kralja Vukasina, a iste godine je Vukasinov brat Ugljesa preuzeo vlast u Seru. Kao oosledicu nemoci da zadrzi svu vlast, Uros je, za razliku od svog oca, u narodu dobio nadimak "Nejaki". Period savladarstva znacio je i dalje slabljenje srpske drzave, i to u vreme kada Turci postepeno osvajaju istocne delove Balkana. Neslogu srpske vlastele Turci su iskoristili da ugroze Sersku oblast. Braca Mrnjavcevici sami su krenuli sa svojom vojskom da Turke proteraju sa Balkana. Obojica su poginula na Marici, 26. septembra 1371. godine. Car Uros nadziveo je svog savladara jedva dva i po meseca. Umro je pocetkom decembra 1371. godine, kada i drzava Nemanjica prakticno prestaje da postoji.

Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #13 on: September 24, 2007, 09:43:28 PM »

Dinastija Mrnjavcevic

Vlastelska dinastija Mrnjavcevica pominje se tek sredinom XIV veka. Zivotni put i politicka delatnost brace Mrnjavcevica cvrsto su povezani od samih pocetaka njihovog stupanja u vrh tadasnjih zbivanja, pa sve do maricke bitke, kada su tragicno izgubili zivote. Zna se da su bili uticajni vlastelini za vreme cara Dusana. Ugljesa je oko 1346. godine kratko upravljao u okolini Dubrovnika, kao namesnik Trebinja, dok se Vukasin marta 1350. godine pominje kao zupan Prilepa. Uspon brace Mrnjavcevica bio je vezan za Makedoniju.
Ugljesa Mrnjavcevic je bio ozenjen Jelenom, cerkom kesara Vojihne, sa kojim Ugljesa zagospodari citavim krajem na granici Romanije. Od carice Jelene Jelisavete, u septembru 1365. godine, s despotskom titulom, preuzeo je vlast u Seru, velikoj i vec osamostaljenoj oblasti. U sastavu Serske oblasti nalazilo se i celo poluostrvo Halkidik, sa Svetom Gorom. U svojoj oblasti despot Ugljesa je uspostavio izrazito cvrstu vlast, na osnovu cega njegov brat Vukasin, srpski kralj, pokusava da mu onemoguci pravo savladara.
Vukasina Mrnjavcevica je car Uros uzdigao znacima kraljevskog dostojanstva 1365. godine, one iste kada je despot Ugljesa preuzeo Sresku oblast. Sasvim je moguce da je i Marko, najstariji sin kralja Vukasina, vec tada krunisan za mladog kralja. U svakom slucaju, ovu titulu je dobio jos za zivota kralja Vukasina. Izbor Vukasina Mrnjavcevica za kralja bio je najbolji medju tadasnjim srpskim velikasima. Odbojnost prema Mrnjavcevicima narocito je pojacana cinom proglasenja mladog kralja Marka, cime je ugrozena neprikosnovena svetorodna dinastija Nemanjica, a samim tim inaugurisana nova dinastija- Mrnjavcevica. Buduci da car Uros nije imao dece i da su istorijske okolnosti zahtevale legalnu i koliko- toliko snaznu vlast, abiciozni i dalekovidi potezi Mrnjavcevica nalaze svoje opravdanje i objasnjenje. Iako se Vukasin potpisivao kao kralj Srba i Grka, on je ipak ostao samo oblasni gospodar.
Vukasin je svoju prestonicu premestio i Pristinu, pa je ubrzo doslo do spora izmedju srpske vlastele i Vukasina po pitanju Kosova. Godine 1369. doslo je do sukoba Vukasina sa Nikolom Altamanovicem i Lazarom Hrebljanovicem, iz koga su Mrnjavcevici izasli kao pobednici.
Ucestali napadi Turaka pretili su svim balkanskim drzavama, ali je zemlja despota Ugljese bila najugrozenija. Uz despota Ugljesu nasao se samo njegov brat Vukasin. Vukasin i Ugljesa krenuli su na tursku teritoriju u nameri da proteraju Osmanllije sa Balkana. Do bitke je doslo 26. septembra 1371. godine, na Marici kod Cernomena. Ishod bitke je bio iznenadan i potpuni slom smelog poduhvata serskog despota i srpskog kralja, pogibija i jednog i drugog, dve najjace licnosti na tadasnjem Balkanu i propast njihove vojske.
U novonastaloj situaciji, kada je formalno- pravno kralj Marko ostao jedina krunisana glava, Srbija je ponovo postala kraljevina. Niko nije ni pomisljao da za vrhovnog gospodara prizna ovog naslednika "nesvetorodne dinastije", pa je Mrako morao da prizna vlast turskog sultana. Prostranu teritoriju Mrnjavcevica podelili su medju sobom srpski oblasni gospodari, a samom Marku je ostala stesljena oblast u zapadnoj Makedoniji, sa gradom Prilepom. Poginuo je 17. maja 1395. godine, a njegove zemlje zaposeo je Bajazit, u cijem pohodu je nasao smrt.
Pored Marka, Vukasin je imao sinove Andrejasa, Ivanisa i Dmitra. Andrejas se pominje kao oblasni gospodar u zapadnoj Makedoniji, a poznato je da je kovao i svoj novac. Braca Andrejas i Dmitar napustili su svoj posed u Makedoniji, i presli Ugarima. Dmitar je u periodu od 1404. do 1407. godine bio veliki zupan Zarandski i kraljev kastelan u gradu Vilagosu. Najmanje se zna o Ivanisu. Poznato je samo da je poginuo u bici na Saurskom polju, 1385. godine. Despotica-monahinja Jelena Jefimija, zena despota Ugljese, ostala je zapamcena kao prva srpska knjizevnica. Dala je srpskoj knjizevnosti tri pesnicka dela visokih umetnickih kvaleteta.


Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Срђан О.
Newbie
*
Posts: 1156



View Profile
« Reply #14 on: September 24, 2007, 09:44:27 PM »

Dinastija Lazarevic

Vlastelin i velikas Pribac Hrebljanovic, otac kneza Lazara, bio je znacajna licnost na dvoru kralja Stefana Dusana, obavljao je poverljive poslove logoteta, a zatim sluge i peharnika. Lazar Hrebljanovic rodio se oko 1329. godine u Prilepcu kod Novog Brda, gde se nalazila bastina Hrebljanovica. Kao i njegov otac, Lazar je karijeru zapoceo na dvoru kralja Dusana, kao stavilac. Sa titulom kneza prvi put se pominje tek aprila 1371. godine. Oblast kneza Lazara, tokom sedme decenije XIV veka, prostirala se izmedju Ibra, donjeg toka Zapadne i Juzne Morave. U doba prevlasti Mrnjavcevica, knez Lazar se znatno osamostaljuje, i krajem sedme i pocetkom osme decenije, istupa kao protivnik brace Vukasina i Ugljese. Posle maricke bitke, knez Lazar znatno prosiruje svoje oblasti, te je od Vukasinovih naslednika uzeo Pristinu i Novo Brdo, kao i mnoga obliznja mesta. Pobedom nad zupanom Nikolom, postao je najbogatiji oblasni gospodar. Posle pobede nad Radicem Brankovicem, knez Lazar je poceo da se potpisuje kao "samodrzavni gospodin Srbljem i Podunavijom, Stefan knez Lazar". Kada je knez Lazar dovrsio formiranje svoje drzave, ona je obuhvatala citavo Pomoravlje i Sumadiju, i gradove Novo Brdo, Nis, Krusevac, Branicevo, Golubac, Rudnik i Uzice.
Rat kneza Lazara sa ugarskim kraljem onemogucen je upadom Turaka u knezevu zemlju i bitkom na Kosovu, koja se nije mogla spreciti nikakvim diplomatskim naporima. 15. juna 1389. godine, na dan Svetog mucenika Vida, uz kneza Lazara, na Kosovom polju nasli su se Vuk Brankovic i bosanski vojvoda Vlatko Vukovic. Nakon pocetnih uspeha, srpska vojska je dozivela poraz. U toku bitke ubijen je sultan Murat, a knez Lazar pao je u zarobljenistvo i pogubljen.
Knez Lazar uzivao je veliku pomoc crkve koju je veoma zaduzio. Do priznanja Pecke patrijarsije, 1375. godine, doslo je zahvaljujuci naporima kneza Lazara. Podigao je vise zaduzbina, medju kojima se svakako isticu manastir Ravanica i crkva posvecena Sv. Stefanu, poznata kao Lazarica. Kao ktitor manastira Hilandar, podigao je spoljnu pripratu glavne manastirske crkve. Knez Lazar bio je ozenjen Milicom, cerkom velikog kneza Vratka, praunuka nastarijehg sina Stefana Nemanje, Vukana. Njih dvoje imali su dva sina, Stefana i Vuka, i pet cerki.
Stefan lazarevic rodio se oko 1377. godine. Posle Lazreve pogibije na Kosovu nasledio je titulu kneza, ali je kao turski vazal, sa bratom Vukom, primio obavezu da ucestvuje u pohodima sultana Bajazita. Ucestvovao je u bici kod mesta Rovina, gde su, 17. maja 1395. godine, poginula dva istaknuta sultanova vazala, kralj Marko i Konstantin Dragas. Krajem 1403. godine, despot Stefan ja prihvatio vazalni odnos prema ugarskom kralju Zigmundu. Zauzvrat je dobio Beograd i Macvu, a kasnije velike posede u Ugarskoj i visoko mesto u ugarskoj plemickoj hijerarhiji. Krajem 1408. godine, izbilo je otvoreno neslaganje izmedju Stefana i Vuka. Vuk je ocigledno zeleo da preuzme ili podeli vlast sa bratom. Despot Stefan se povukao u Beograd, prinudjen da otpocne pregovore sa bratom. Vuk je tada dobio juzne delove zemlje i sa Brankovicima priznao vrhovnu vlast sultana Sulejmana. Kada je posle Sulejmanove smrti gospodar Turaka postao Musa, sukobio se sa despotom Stefanom i poceo da pustosi juzne delove srpske drzave. Nakon izmirenja sa Djurdjem Brankovicem, despot Stefan je uspeo da odbije napade i porazi Musinu vojsku. Godine 1426. despot Stefan sazvao je Sabor u Srebrenici kod Stragara, i imenovao Djurdja Brankovica za svog naslednika. Jula 1426. godine umro je, najverovatnije od srcane kapi, kod mesta Glavica. Sahranjen je u svojoj zaduzbini, manastiru Manasiji. Kao ljubitelj umatnosti i knjizevnosti, na svom dvoru je posedovao bogatu biblioteku, a sam je ostavio nekoliko knjizevnih tvorevina visokog umetnickog dometa.

Logged

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Pages: [1] 2 3 Print 
« previous next »
Jump to:  

Powered by SMF 1.1.3 | SMF © 2006-2007, Simple Machines LLC
Arcane Magic based on BlackDay by TechnoDragon.net | Buttons by Andrea