Хералдика у српским земљама средњег века

Хералдика у српским земљама средњег века је имала нешто специфичнији ток и развој него што је то било карактеристично за већину тадашњих европских земаља. Сходно свом положају српске земље су одувек трпеле двојаке културолошке утицаје што је за последицу не ретко имало настанак нових облика (без обзира о којој сфери живота или људских делатности говоримо), који су на нови и оргиналан начин комбиновали и сједињавали ова два утицаја. Као и већина ствари и хералдика је трпела ове утицаје тако да су се у току овог периода појавиле одређене појаве које ће остати карактеристичне претежно за српску хералдику тог времена.

За разлику од западне Европе која је изнедрила хералдику као начин обележавања и истицања симбола, Византија није користила овај, слободно се може рећи, западноевропски изум али је такође имала своја правила и начине истицања личних и државних знамења (овде треба споменути да је хералдика стигла и до Византије, те да се и у Византији примењивала, али свакако није била византијска творевина те је као таква ипак била у другом плану у односу на неке друге начине истицања симбола). Када будемо говорили о хералдици у српским средњовековним земљама, првенствено ћемо мислити на ону која се развијала у тадашњим државама Србији и Босни, с обзиром да је управо у овим државама настајало оно што се може сматрати српском средњовековном културом. Ове државе као такве, а сходно својим положајима, примају јачи утицај са истока, односно са запада. Србија је била држава која се у много чему угледала на Византију и следила њене културолошке принципе, док је Босна била подложнија утицајима западноевропске културе. Овакви културни услови имали су за последицу неравномерно прихватање хералдике у различитим деловима српских средњовековних земаља. Ми ћемо се трудити да у овом тексту хронолошки прикажемо развој српске средњовековне хералдике и на тај начин што боље представимо ту неравномерност која је уствари главна карактеристика њеног развоја.

На основу наших досадашњих истраживања дошли смо до закључка да се развој српске средњовековне хералдика може формално поделити у три основне фазе:

• Фаза прехералдике, која је трајала од самих почетака стварања српских средњевековних држава па све до времена владавине краља Стефана Уроша III Дечанског;
• Фаза ране, тј. неразвијене хералдике која је у различитим деловима српских земаља имала различито трајање, али је коначно превазиђена почетком XV века, за време владавине деспота Стефана Лазаревића;
• Фаза развијене хералдике, која се завршила са падом српских средњовековних земаља.


ПРЕХЕРАЛДИКА


Период који је условно назван прехералдичким је уствари време које претходи прихватању првих хералдичких обичаја, али које се карактерише живом употребом симбола. Прехералдику карактерише употреба знамења која појединци или групе користе као лична обележија. Неки од тих симбола ће, са доласком хералдике, прерасти у праве грбове, тј. попримиће карактер хералдичких обележија. Велики је број примера који сведоче о оваквом начину употребљавања симбола. Словени су као индоевропски народ познавали и користили симболе који су у контексту њихових древних заједница били обележија појединаца, а често су била коришћена и у религијске сврхе. Словенски народи су, значи, још пре оснивања средњовековних држава познавали и свесно користили симболе. Срби као јужнословенски народ ће наставити и унапредити ову традицију.

Коришћење симбола у прехералдичком периоду можемо уочити на новцу, печатима, фрескама, накиту, каменој пластици и сл. Не може се са сигурношћу рећи када је почео период прехералдике и оваквог начиња обележавања, али је врло вероватно да је постојао одувек. С обзиром на то, не можемо ни рећи када се први пут почињу користити симболи као обележија појединаца или групе, али ако почнемо ово истраживање од доласка династије Немањића на власт, већ на самом почетку ћемо уочити примере који несумњиво сведоче о раширеном и свесном коришћењу симбола међу средњовековним Србима.
Један од најчешћих симбола српског средњег века је двоглави орао. Употреба двоглавог орла је највероватније потекла из Византије где је овај симбол био обележије тзв. царских достојанстава (цара, деспота, севастократора и ћесара). Од почетка појављивања овог симбола па до краја српских средњовековних држава он ће остати везан за чланове куће Немањић и њихове најближе сроднике, као и њихове касније наследнике (Лазаревиће и Бранковиће). Овај симбол ћемо сретати готово на свим местима погодним за обележавање, као што је наовац, накит, камена пластика и сл. Други у низу често примењиваних симбола је свакако љиљан који је највероватније у Србију дошао посредством Јелене Анжујске и који се након тога јако радо примењивао као симбол владарских кућа, као и породица високе властеле.

Занимљив пример, који илуструје развој српске хералдике и потврђује наша досадашња тврђењаје је печат хумског кнеза Андрије који потиче из 1249 . Печат је, по обичају, округао и садржи једноредни натпис који прати кривину круга и уоквирује јеноглавог орла, који гледа у хералдичку десну страну . Оно што је нама занимљиво код овог симбола, је то што ће се касније на неким печатима и надгробним споменицима хумских кнезова Николића, потомака Андријиних, појавити исти овај симбол. На првом месту треба споменути два печата припадника овог рода. То су печат Станиславе Николић из 1393. и печат њеног унука, Гргура Вукосалића Николића из 1418. Једина разлика која се јавља између ових печата и, претходно поменутог, печата кнеза Андрије је то што орлови на ова два печата гледају на хералдичку леву страну (гледаочеву десну) . Мени још занимљивији је, сад већ, грб који се појављује на стећку Петра Николића, у селу Врањеву код Неума, и вероватно потиче из 1397. Ова представа се састоји од штита постављеног под углом (карактеристично за хералдику тог времена) и орла који се појављује на штиту и гледа у хералдичку десну страну . Ово је управо пример који говори о развоју употребе симбола у српским земљама средњег века као и о прерастању прехералдичких симбола у касније хералдичке композиције. Такође, овај пример сведочи о употреби симбола у прехералдичком периоду као јасних и општеприхваћених обележија породица и појединаца.

Slika

Развој грба породице Николић од прехералдичког симбола до коначног грба

Бројни су још и примери накита који на себи носи симболе за које се са великом сигурношћу може предпоставити да су били знамења њихових власника . Ови симболи, и ако по стилизацији јако слични симболима западноевропске хералдике, још увек не представљају делове неке хералдичке композиције већ су представљени самостално. То је основни разлог зашто смо их сврстали у период прехералдике, а не у неке касније периоде.

Slika
Slika

Поједини примери приказивања слободностојећих симбола, карактеристичних за прехералдички период, на прстењу из XIII века

РАНА ХЕРАЛДИКА


Рана хералдика је период који ће бити окарактерисан првим упливима хералдичких обележија. Усвајање хералдике у српским земљама је у најранијем периоду окарактерисано слободнијим коришћењем њених правила. Управо ова слободна интерпретација хералдичких обележија је та која је занимљива и карактеристична за српску хералдику. Хералдика као начин истицања симбола поседује одређена правила и законитости. С обзиром на та правила настају грбови са мање или више различитих елемената, али једини обавезни и неизоставни елеменат грба је свакако штит са симболима у себи. Ипак, српску средњовековну хералдику (поготво рану) карактерише давање примата, управо, кациги и њеним симболима у челенци. Ова се хералдичка особеност везује за земље танке хералдичке традиције, а поред Србије, срећемо је и у Мађарској тог доба . Наведена особеност ће са развојем хералдике полако нестајати али се чини да никада није у потпуности заборављена. Свакако у томе има удела и нагло нестајање српских држава, што ће рећи да ни развој хералдике није у потпуности био завршен. Такође, као особеност српске срењовековне хералдике се јавља и употераба јастучета, тј. дашчице. Јастуче је био елеменат који је чинио прелаз између кациге и челенке (тј. имало је исту функцију као и венац). Јастуче се доста ретко користило у западној хералдици, док је у српској било јако омиљено.

Ми смо за почетак периода ране хералдике узели владавину краља Стефана Уроша III Дечанског. Већ на новцу Стефана Дечанског срећемо појаву хералдичке кациге која ће се касније сасвим јасно и са сигурношћу везати за династију Немањића . Међутим, оно што је још занимљивије је појава правог грба, тј. представе на штиту, на једном од новчића кованом у време његове владавине. Отисак је доста нејасан али се са приличном сигурношћу може рећи да се у композицији где краљ са мачем седи на престолу на грудима краља налази штит са двоглавим орлом на њему. Овде имамо један леп пример сједињавања традиција истока и запада. Симбол, који су Немањићи препознавали као знамење својих предака, а који је преузет из Византије, сада постаје елемент једне композиције (грба) која је карактеристична за западноевропску традицију и обичаје.

Slika
Slika

Новчић краља Стефана Дечанског, и његов детаљ, са представом грба на којем се налази двоглави орао

Већ код краља и каснијег цара Стефана Уроша IV Душана наилазимо на један новчић који нам приказује читаву хералдичку композицију (штит и кацига). Симболи са штита су због лошег отиска нечитљиви док се у челенци препознају јастуче, розета и перјаница . Каснији примери новца из периода Душанове владавине задржаће се на приказивању само кациге са челенком, која ће у потпуности пратити облик челенке са већ наведеног новчића . Цар Урош ће се, такође, наставити на ову традицију, тако да ми са сигурношћу можемо рећи да су Немањићи у челенци имали јастуче, розету и перјаницу.

Slika
Slika

Представа комплетне хералдичке композиције и само хералдичке кациге на новцу краља Душана

Slika
Slika

Примери где се кациги са челенком даје примат те се она приказује сама-печат краља Вукашина и новац кнеза Лазара

Међутим, већ код Уроша, а и његове мајке, наилазимо на представу женског попрсја у челенци . Овај случај уноси малу забуну и остаје неразјашњен, али се мора рећи да ће се истовремено појавити јако слична представа челенке на новцу и печатима неких представника династије Мрњавчевић. Ова представа ће до данас остати препозната као пуноправни грб породице Мрњавчевић, што је она, без сумње, и била . Примере приказивања саме кациге са челенком срећемо и код осталих династија тог времен . То је случај са Бранковићима, Балшићима, Хребељановићима и Лазаревићима, а сличне преставе се срећу и на неким појединачним примерима, као што је, рецим, надгробна плоча великог војводе Николе Стањевића . Треба рећи и то да скоро све породице често на свом новцу приказују кацигу Немањића, највероватније изражавајући тиме лојалност овој породици.

Slika

Надгробна плоча Николе Стањевића са представом хералдичке кациге

Када је Босна у питању, ми већ на печату бана Стјепана II Котроманића можемо видети јасне хералдичке симболе који су у складу са свим важећим европским правилима. Представа на печату се састоји од бана на коњу у пуној ратној опреми са барјаком у руци. Његова ратна опрема украшена је јасним хералдичким симболима. Бан у левој руци држи штит са косом гредом (веома честа композиција ране европске хералдике) а у десној копље са барјаком. На глави му се налаз кацига са челенком, која је такође један од главних елемената грба. Ови симболи би по нашем разврставању улазили у оквире развијене хералдике и тамо ће бити детаљније описани, али се овде спомињу искључиво ради стварања јасније слике о неједнаком прихватању хералдичких традиција у различитим деловима српских земаља средњег века, с обзиром да је Бан Стјепан II Котроманић владао најпре као вазал Младена Шубића, а затим самостално од 1322. до 1353 , тј. на престолу се осамосталио девет година пре него што ће Душана доћи на власт.

Треба још споменути и примере који на индиректан начин говоре о коришћењу хералдике у српским замљама средњег века. То су пре свега прикази на фрескама, где ми на опреми ратника често уочавамо јасне примере хералдичког начина обележавања. То су представе на штитовима (грбови), али и на другим деловима ратне опреме. Леп је пример змаја са корица мача Арханђела Михајла из цркве Богородице Одигитрије у Пећкој Патријаршији. Знајући да слична представа постоји и на корицама мача Светог Ђорђа из цркве у Леснову (овде је у питању двоглави орао) ми са сигурношћу можемо рећи да је ово не само грб (то се може рећи и за змаја, а вероватно и за орла) већ препознајемо и један општеприхваћен начин украшавања ратне опреме хералдичким симболима у српским земљама тог времена.

Slika

Фреска из манастира Лесново на којој се јасно уочавају грбови на штитовима ратника који их носе-детаљ представе “Мироносице”, средина XIV века

У време ране хералдике, као што можемо приметити, хералдика је нашла своју примену али се њена правила још увек слободније користе. Ипак, треба рећи, да су комплетни грбови највероватније постојали као такви (што потврђује и већ први пример грба Немањића), али да су се њихови елементи слободније схватли и приказивали.

Slika

Парапетне плоче са јужне и северне стране Лазареве припрате у Хиландару. Представа саме кациге је у складу са претходном примерима, али се појављивање двоглавог орла већ може тумачити као приказивање симбола са штита, поготво знајући да се касније двоглави орао појављује као пуноправни симбол Лазаревића

РАЗВИЈЕНА ХЕРАЛДИКА

Развијеном хералдиком смо условно назвали период који се карактерише потпуним прихватањем хералдичких обичаја. Овај период је у различитим деловима српских средњовековних земаља започињао у различито време, тако да ћемо се овде потрудити да хронолошки представимо просторе и породице које су у потпуност почињале да примењују ове традиције. Морамо још навести и то да су са првим упливима хералдике дошли и сви хералдички обичаји тада примењивани у Европи, само што су слободније интерпретирани и коришћени. Период развијене хералдике карактерише правилно коришћење свих хералдичких елемената, онако како то налажу правила ове дисциплине.

Тако као први пример ћемо споменути, већ помињани, грб са новца цара Душана. То је вероватно и први пример комплетног грба у нашој хералдици, и он као такав сведочи о познавању и коришћењу саме хералдике на нашим просторима (овде не треба заборавити ни ранији пример са новца краља Стефана Дечанског који такође сведочи о правилној примени хералдичких правила јер приказује штит и симболе штита као примарне елементе грба). Већ помињани печат бана Стјепана II Котоманића можда је још и ранији пример развијене хералдике на просторима српских средњовековних земаља. Босна која је била подложнија утицајима са запада раније је и потпуније почела прихватати хералдику. И печат о којем говоримо је сачињен по западњачким обичајима за разлику од оних у Србији (који су били рађени по узору на византијске). У хералдичким обележијима која се појављују на овом печату (штит са косом траком, кацига и челенка) препознајемо основне елементе из којих ће се развити каснији, данас општеприхваћени, грб Котроманића. Као први следећи пример су примери из периода између 1378. и 1385. а односе се на породицу Балшић. Доста примера комплетних грбова можемо угледати на новчићима које је ова породица издавала у поменутом периоду .

Slika
Slika

Печат бана Стјепана II Котроманића и новац Ђурђа II Страцимировића Балшића

Такође као тренутак коначног прихватања хералдичких традиција на овим просторима може се узети време владавине деспота Стефана Лазаревића. Први потпун грб из овог времена налази се на деспотовом печату са милешевске даровнице. Она се састоји од шлема који је постављен фронтално и штита испод шлема окренутог наопако. Штит је подељен косом гредом и има по један љиљан у сваком пољу, док се у челенци налазе рогови између којих је постављен двоглави орао. Плашт са кациге се богато развија око читаве представе и употпуњава композицију печата. Скоро у потпуности исти печат је поседовао и Ђурађ Бранковић, с том разликом што се код њега уместо орла између рогова налазио лав. Овај грб се може сматрати као потврда вазалства ова два племића према угарском краљу, где би симболи из штита представљали симболе вазалства, док би симболи из челенке били лични симболи носиоца грба. Овде имамо и један од првих наговештаја двоглавог орла као симбола породице Лазаревић . На једном новчићу из времена деспота Стефана појављује се штит и двоглави орао на њему . Ово је већ несумњив доказ коришћења двоглавог орла у штиту, од стране породице Лазаревић, као свог симбола. Што је још занимљивије, ми на деспотовом новцу наилазимо и на комплетну представу грба. Представа се састоји од шлема са роговима и плаштом, и штита са двоглавим орлом . Ова представа нам, у потпуности, потврђује наше претходне претпоставке и коначно разјашњава потпун изглед грба ове породице.

Slika
Slika
Slika

Печат и новчићи деспота Стефана Лазаревића на којима се уочавају хералдичке представе

Породица Бранковић која наслеђује престо Лазаревића већ у потпуности примењује све хералдичке традиције и оставља више артефаката за собом који то могу потврдити. Овде, такође треба споменути и још неке примере развијене хералдике који се појављују у Босни. То су грбови породица Санковић, Косача, Влатковић и сл. Док је грб породице Санковић везан за четрнаестовековну хералдику, грбови породица Влатковић и Kосача представљају дивне примере петнаестовековне хералдике.

Slika

Новац деспота Ђурђа Бранковића-представљање кациге са челенком и симбола са штита као засебних елемената, који и поред тога чине целину, сведочи о једном особеном начину приказиваља хералдичких симбола и на одређен начин потврђује претпоставке које су се односиле на предстве са парапетних плоча Лазареве припрате у Хиландару

Slika
Slika

Грб Косача на круни кућне цистерне у Дубровнику и на печату Стефана, херцега од Светог Саве


Slika

Печат војводе Аугустина Влатковића из 1488.

Након пропасти српских средњовековних држава ишчезла је и српска срењовековна хералдика. Неке породице које су пребегле у западне замље понеле су са собом и своје грбове које су наставиле користити и обликовати у складу са важећим хералдичким обичајима тих земаља. Један део племства је наставио живот у угарским земљама (неки виђенији Срби су успели да добију и племћке титуле од стране аустро-угарских владара) а њихови каснији грбови су попримили утицаје, тада важеће, угарске хералдике.

Slika
Slika
Slika

Пар примера петнаестовековне хералдике који се могу уочити на прстењу из тог времена

БОЈЕ У СРПСКОЈ ХЕРАЛДИЦИ


Овде бих, још за крај, направио кратак осврт на боје у српској хералдици. Покретање питања боја у српској хералдици је последица, управо слабог познавања ове тематике. Највећи број примера који нам говоре о коришћењу и облицима српских средњовековних грбова везује се за новац, печате, камену пластику и сл. па, самим тим, није у стању да нам посведочи о бојама које су се појављивале на тим грбовима. Боје су иначе, један од основних елемената грба, тако да је сваки грб без њих непотпун. Боје на српским грбовима се често реконструишу на основу “илирских” грбовника, који нису у потпуности историјски прецизни па самим тим ни ове реконструкције не можемо прихватити без резерве . Сам грб Немањића, према “илирским” грбовницима садржи белог орла на црвеном пољу, док нам неки примери из времена Немањића говоре нешто друго. Наиме, орлови на соклу цркве Богородице Љевишке у Призрену су црвени на белом као и орао на застави над Скопљем, приказаној на карти А. Дулсерта из 1339 . Ове супротности се не могу у потпуност разјаснити без правих примера. Знајући то, морамо се помирити са тим да ће боје на српским грбовима до даљњег остати добрим делом неразјашњене и за њихову реконструкцију ће се морати користити неки посредни извори који не могу у потпуности потврдити своју тачност. Ипак, надамо се да ово неће остати вечита непознаница и да ће наука, у будучности, успети доћи до неких сигурних одговора на ово питање.

ЗАКЉУЧАК


За крај би требало рећи и то да српска хералдика и поред честе произвољности примене хералдичких традиција и немогућности потпуне реконструкције (надамо се, само за сада) плени својом карактеристичношћу и сведочи, ипак, о једном специфичном облику ове дисциплине.

Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991. стр 195.
Цртеж овог печата се може видети у књизи Стојана Новаковића, Историја и традиција, Српска књижевна задруга, Београд 1982. стр 315.
Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991. стр 195.
Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991. стр 194-195.
О овоме погледати књигу-Бојана Радојковић, Накит код Срба, Музеј примењене уметности, Београд 1969.
Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991. стр 50.
О овоме погледати књигу-Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991.
Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991. стр 50.
И ако Вујадин Иванишевић у својој књизи, симбол на штиту тумачи као шестокраку звезду, ја сам ипак мишљења да симбол није довољно јасан да би се са потпуном сигурношћу протумачио-Вујадин Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, Стубови културе, Београд 2001. стр 121. и 245.
Вујадин Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, Стубови културе, Београд 2001. стр 121. и 244-247; Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991. стр 50.
Вујадин Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, Стубови културе, Београд 2001. стр 256.
Вујадин Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, Стубови културе, Београд 2001. стр 263-266; Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991. стр 91.
Многи такви примери могу се видети у књизи-Вујадин Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, Стубови културе, Београд 2001.
Сима Ћирковић, Историја српског народа, прва књига, Српска књижевна задруга, Београд 1981. стр. 587.
Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991. стр 84.
И ако је Вујадин Иванишевић вучију главу из челенке и штита протумачио као лављу, ипак нема сумње да се ипак ради о вучијој глави, а и поред тога, ове представе сведоче о степену развијености хералдике на овим просторима-Вујадин Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, Стубови културе, Београд 2001. стр 276-277.
Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991. стр 108-109.
Вујадин Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, Стубови културе, Београд 2001. стр 289.
Исти, наведено дело, стр. 287.
О овоме погледати кљигу-Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991.
О овоме такође погледати књигу- Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991.
Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бата, Београд 1991. стр 49-50.